SIMA MILOVANOV FUDBALER


Ne zna se ko je u Bečej doneo prvu fudbalsku loptu, ali se zna da je ona počela da se kotrlja u leto 1911. godine. Mladići, zaljubljenici u ovu igru, okupljali bi se na poljani Šištak, na kojoj su tada, na još neobeleženom terenu, šutirali loptu. Uoči Prvog svetskog rata, počela je organizovana igra na dva gola, da bi nakon završetka rata, bio osnovan prvi fudbalski klub „OŠC“ (1918). Mecena kluba bio je Nandor Gerber, tadašnji vlasnik pivare. „OŠC“ je odigrao prvu javnu utakmicu u Vrbasu, 1919. godine i izgubio sa 0:4. Ali, iste godine se i revanširao „Vrbasu“, pobedivši ga sa 5:0, na svom terenu u Bečeju.
Od tada, menjali su se i nazivi i broj klubova, način organizacije i stepen takmičenja, igrači... Među našim sugrađanima koji su se proslavili igrajući fudbal bio je svakako Sima Milovanov.
Sima Milovanov je došao na svet 10. aprila 1923. godine. Njegov otac Milivoj je bio mesar, a majka Jeca poslužiteljka u školi. U rodnom gradu je učio osnovnu školu i gimnaziju. Uoči Drugog svetskog rata, 1941. godine, završio je sedmi razred gimnazije, a osmi tek posle oslobođenja, 1946. godine. U međuvremenu, 1944. godine, ženi se Radoslavom Reljin. Ceo život posvetio je fudbalu. Još od malena pokazivao je sklonost i nadarenost za ovaj sport. Stasavajući, izrastao je u visokog, snažnog i robustnog igrača, te je u svakom timu bio glavni stub odbrane.
A sve je počelo od podmlatka bečejskog „Građanskog“ 1935. godine, da bi 1938. godine postao standardni prvotimac ekipe. Za vreme rata igrao je na mestu centarhalfa u lokalnom timu „Bočkaj“. Zapažen kao izvrstan fudbaler, pozvan je da igra u prvoligaškom timu „Seged“, u Segedinu. Tu je dobar deo svoje zarade delio sa studentima iz Vojvodine.
Posle Drugog svetskog rata vraća se u Bečej i nastupa za fudbalski klub „Jovan Crveni“. Godinu dana kasnije (1945.), odlazi u Novi Sad, da igra za ekipu „Radničkog“. Posle fuzije „Vojvodine“, „Radničkog“ i „Slavije“, nastala je „Sloga“ kojoj će kasnije biti vraćeno tradicionalno ime „Vojvodina“, u kojoj će Sima Milovanov ostvariti blistavu karijeru. Za novosadsku „Vojvodinu“ je igrao do kraja svoje karijere, 1959. godine.
Prema postojećoj evidenciji, za Vojvodinu je odigrao 657 utakmica. Dugo godina je bio i kapiten tima, u kome su, osim njega, igrali Vujadin Boškov, Zdravko Rajnov, Toza Veselinović i drugi. Impresivan je podatak da u „Vojvodini“ nikada nije bio rezerva. Stariji navijači „Vojvodine“ pamte kako je prilikom svakog izvođenja slobodnog udarca pred protivničkim golom, publika skandirala njegovo ime. Gotovo da je bio nepogrešiv kao izvođač jedanaesteraca. Stručnjaci su govorili da je imao precizan i snažan udarac.
Igrao je više puta za reprezentaciju „Novog Sada“ i „Vojvodine“, a na prvom državnom prvenstvu, 1945. godine, nastupao je u ekipi Srbije. Dres sa državnim grbom oblačio je na dvanaest utakmica. Išao je na sve turneje „Vojvodine“ širom sveta, a sa splitskim „Hajdukom“ putovao je u Južnu Ameriku. Inače, Hajduk mu je čak nudio vilu na Bačvicama i veliku sumu novca da potpiše pristupnicu, ali on je ostao veran „Vojvodini“.
Za sve vreme bavljenja fudbalom, radio je u različitim preduzećima različite poslove, od Poslovnog zadružnog saveza u Bečeju, do Hotelskog preduzeća „Vojvodina“ u Novom Sadu. Penzionisan je 1978. godine.
Kada je 1959. godine prestao da aktivno igra fudbal, Sima Milovanov je otvorio novo poglavlje u svom životu.
Završava Višu trenersku školu i počinje da vodi mladi tim „Vojvodine“ (1959-1961). Potom je u Vojvođansku ligu uveo „Bečej“, „Vrbas“ i novosadsku „Slaviju“, radeći u svakom od ovih klubova po dve sezone.
Trenersku karijeru nastavlja u Grčkoj, u klubu „Veriju“, iz okoline Soluna, a koji je uveo u prvu ligu (1965-1969). Navijači tog kluba su ga predložili za počasnog građanina svog grada.
Trenirao je sa uspehom „Rudar“ iz Ljubije, pa „Osijek“, koji je pod njegovim rukovodstvom zauzeo prvo mesto u Drugoj ligi – Zapad.
Na Kipru je boravio kao trener pet godina, od 1969-1974. godine. Po povratku u zemlju, trenirao je ovdašnju „Slaviju“, ponovo „Osijek“, „Rudar“ iz Trbovlja, leskovačku „Dubočicu“, „Radnički“ iz Bajmoka, „ČSK“ iz Čelareva i kaćki „Jugović“. Trenersku karijeru završava 1987. godine.
Oni koji su ga poznavali i van terena, kažu da je bio privržen suprug, brižan otac, društvena i prisna osoba. Umro je 2000. godine, u Novom Sadu. Imao je kćerku Dušicu, po struci pravnika.

Nazad