ČEDA BUGARSKI RUKOMETAŠ


Prvi rukometni klub u Bečeju formiran je 3. septembra 1957. godine. Ekipu su sačinjavali đaci Škole učenika u privredi, Ekonomske škole i Gimnazije, dok su prvi treneri bili profesori fizičkog vaspitanja Andraš Balog i Nandor Klima.
Nadarenost ovih momaka i njihov uporni rad počeli su da donose rezultate, pa je ekipa iz godine u godinu prelazila u sve viši rang takmičenja. Od 1964. godine, pa do 1968. godine ova zaista izuzetno kvalitetna ekipa pokušavala je da se domogne Prve savezne rukometne lige, ali tokom kvalifikacionih mečeva doživljava neuspeh, na gorko razočarenje Bečejaca. U međuvremenu, izvršena je reorganizacija ligaških takmičenja i formirana je jedinstvena Srpska republička liga. Iz nje su dva prvoplasirana tima imala prohodnost u Prvu saveznu ligu. Iako su bili visoko plasirani, ni tada im se nije posrećilo da pređu u željeni rang takmičenja. Koliko li je puta o tome odlučivao samo gol ili (ne)ispravna sudijska odluka! Prema rečima jednog od njihovih tadašnjih trenera, oni kao da su odavno bili prerasli Srpsku republičku ligu, ali kao da nisu bili dovoljno „zreli“ za Prvu saveznu ligu.
Ipak, među tim mladim bečejskim talentovanim rukometašima, izdvajao se jedan, onaj koji je postao član rukometne reprezentacije „velike“ Jugoslavije – Čeda Bugarski.
Rođen je 1943. godine u Bečeju. Otac mu se zvao Zoran, a majka Olga. Imao je i brata Svetozara. Kao đak Škole učenika u privredi, počeo je prvo da trenira fudbal. Verovatno zbog drugova i društva, počinje da trenira rukomet, za koji je, izgleda, imao fantastične predispozicije. Bio je igrač te uspešne bečejske rukometne ekipe, zajedno sa Miodragom Maleševim, Aleksandrom Obrovačkim, Slobodanom Borojevićem, braćom Dušanom i Miroslavom Kričković, Radoslavom Popovićem, Tiborom Kenjijem, Branislavom Milićevim, Stevanom Tobžićem, Miklošem Erdegom, Aleksandrom Bašićem i drugima. Čeda je igrao na mestu pivota.
Bečej napušta 1966. godine i narednih deset godina igra za prvoligašku ekipu „Crvenke“. U novom rukometnom klubu igrao je zajedno sa Slobodanom Koprivicom, Slobodanom Miškovićem, Zoranom Živkovićem – Tutom, Petrom Fajfrićem i drugima. Sa ekipom „Crvenke“ osvaja prvenstvo Jugoslavije 1969. godine i dva puta Kup Jugoslavije. Zapažen zbog sjajne igre, Čeda Bugarski ubrzo oblači reprezentativni dres Jugoslavije, a prvi nastup je bio na Tašmajdanskom turniru. U reprezentaciji je igrao zajedno sa Hrvojem Horvatom, Abazom Arslanagićem, Zoranom Živkovićem, Đokom Lavrnićem, Branislavom Pokrajcem, Milanom Lazarevićem... Učestvovao je i na dva svetska prvenstva, u Francuskoj 1970. godine i ondašnjoj DR Nemačkoj, 1974. godine. Na oba prvenstva Jugoslavija je osvojila bronzanu medalju. Najveći uspeh sa reprezentacijom je ostvario na Olimpijskim igrama u Minhenu, 1972. godine, osvajanjem zlatne medalje.
Iako je bio čvrst kao kamen, dugo je pamtio naporne pripreme za Olimpijske igre – kompletna reprezentacija je, tokom priprema, za OI, provela čak 58 dana u strogom karantinu. Jednog dana je, dok je razgovarao sa suprugom preko telefona, čuo da se vrata hotelske sobe otvaraju. Rekao je ženi: „Ako me sada opet zovu na trening, iskočiću kroz prozor“. Treninga tada nije bilo, ali se olimpijsko zlato osvajalo uz mnogo odricanja.
Iako je igrao rukomet u dvoranama širom sveta, nikad nije zaboravio Peking. Pričao je:
„Igralo se protiv domaćina, hala nikada veća, a publike nikad više. Počne utakmica, povedu Kinezi, a ono tišina. Onda bi se oglasio spiker u hali, a tek posle toga bi usledio aplauz i tako je bilo sve do kraja utakmice, ma koja ekipa postigla gol“.
Bečejci su se tih godina tiskali oko svojih TV prijemnika da gledaju svog Čedu u reprezentativnom dresu. Hrvoje Horvat (kapiten tadašnje rukometne reprezentacije), u svojoj knjizi „Rukomet je moj život“, zapisao je o Čedi Bugarskom:
„Čovek zadatka. Kraj njega je bilo nemoguće u odbrani proći, a i u napadu je bio ‘nezgodan’. Glavna odlika mu je bio protivnapad, gde je bio neuhvatljiv. Naizgled je odavao mrkog i ljutitog čoveka. Govorili smo da treba paziti kako ćeš sa Čedom razgovarati, dok ne popije svoju jutarnju kavu i ne popuši prvu cigaretu“.
Iz porodičnih razloga, vraća se u Bečej 1976. godine. Onako širokogrud i još uvek pun snage, izvesno vreme je igrao, a zatim i trenirao bečejski „Fadip“. U bečejskom rukometu je ostao još par godina, a posle je postao sekretar Sekretarijata za fizičku kulturu opštine Bečej.
Razboleo se 1991. godine i njegov životni put se bližio kraju. Umro je 4. januara 1993. godine. Iza sebe je ostavio ženu Radmilu, sina Bojana i ćerku Tamaru.
Čeda Bugarski je bio proglašen za najboljeg rukometaša na trećem po redu Kupu prvaka u Zagrebu, 1975. godine. U Sarajevu je proslavio jubilej – pedesetu utakmicu u reprezentaciji Jugoslavije. Posthumno je nagrađen zlatnom značkom Olimpijskog komiteta od strane predsednika O.K. Huana Antonija Samarana.
Čeda Bugarski je, za sada, jedini Bečejac koji je osvojio zlatnu olimpijsku medalju.

Nazad