Maestro JANIKA BALAŽ


Pre Drugog svetskog rata, pa i neposredno nakon njega, radio-aparata nije bilo baš u svakoj kući. Televizije, naravno, uopšte nije bilo. Ipak, u Bečeju je postojao prilično bogat muzički život. Sviralo se i pevalo za vreme poljskih i drugih radova, a predveče, nakon završetka dnevnih poslova, trčalo se na „rogalj“, pred kojim je muzicirao tamburaš, stari gajdaš ili harmonikaš. U posebnim prilikama, sviralo se i pevalo u hotelima i kafanama.
Iz takvog miljea iznedren je, sada već legendarni, maestro Janika Balaž.
Budući koncert majstor velikog tamburaškog orkestra, Janika Balaž, rođen je u Lukinom Selu, kod Ečke, 23. decembra 1925. godine. Njegovo porodično stablo čudesan je spoj dedove romske krvi, očeve mađarske, a majčine slovačke. Deda Janikin bio je poznati peštanski cimbalista,a otac je uživao glas vrsnog kontrabasiste. U bečejske Putrije roditelji su ga doveli još kao malo dete. Ovde, u Bečeju, stekao je osnovno muzičko obrazovanje, kao privatni učenik sjajnog pedagoga Dežea Hevešija. Pričalo se da je svaki onaj učenik koga je obučavao profesor Heveši, zaista postajao vrhunski majstor svoga instrumenta. Mađarsku narodnu muziku učio je kod Bele Lakatoša, lake operske melodije kod Pište Berebešija, a svirao je i u „tancšulu“ kod Terez Vik.
Urođeni muzički talenat i naporni rad odveo je mladog Balaža u tamburaški orkestar porodice Kozarski, popularne Kozarce, koji su svirali u tadašnjem hotelu „Imperijal“ (danas: parking prostor ispred štamparije „Proleter“). Bio je to tek njegov prvi korak na putu do zvezda.
Kada je 1958. godine osnovan Veliki tamburaški orkestar Radio Novog Sada, među njegovim članovima je bio i Janika Balaž. Nešto kasnije, on je postao i koncert majstor ovog renomiranog ansambla, sa kojim je uspešno nastupao na radiju, televiziji i javnim koncertima. Ostvario je i veliki broj veoma kvalitetnih studijskih snimaka, koji i danas predstavljaju vrhunske domete.
Janiku Balaža je teško zamisliti bez tambure „bisernice“. Na njoj je muzicirao još od 1949. godine, a pre njega čuveni Maćika iz Subotice. Janika je svoj prim svojevremeno platio čak sedam hiljada dinara, onda kada je plata direktora bila hiljadu i pet stotina dinara!
Na svojoj tamburi „bisernici“ (prim), uspevao je da postigne najprefinjeniji ton, približan zvuku violine. Tehnika mu je obilovala izvanrednim pasažima, do virtuoznosti. Sa lakoćom je izvodio bravurozne improvizacije, trudeći da uvek pronađe nove mogućnosti svog instrumenta, izvlačeći iz njega maksimum. U muziciranju na tamburi ostao je neponovljiv i neprevaziđen – do danas.
Imao je Janika i svoj mali tamburaški sastav od osam članova. Sa njim je nastupao na koncertima i prigodnim svečanostima redovno, godinama, u restoranu na Petrovaradinskoj tvrđavi.
Sa svojim tamburašima nastupao je širom bivše Jugoslavije, Evrope pa i Amerike. U Parizu je muzicirao u čuvenoj „Olimpiji“, u kojoj nastupaju samo odabrani umetnici. Svirao je i pred engleskom kraljicom. Inače uvek suzdržana i hladna, kraljica Elizabeta II od srca je čestitala tamburaškom virtuozu, rekavši da te trenutke nikad neće zaboraviti.

Nazad