PUŠKARSKA PORODICA JEZDIĆ


Među lovcima i svima onima koji su imali i imaju dodir sa oružjem, teško da bi se mogao naći pojedinac, i u Vojvodini, i van nje, koji nije čuo za puškare-oružare Jezdiće iz Bečeja. Tradicija ove porodice traje preko sedamdeset godina.
Gligorije Jezdić, majstor oružar, stigao je sa porodicom u Bečej tek 1936. godine, ali će u njemu ostati sve do smrti, 1972. godine Rođen je u Sremu, u selu Grabovcu 1895. godine, a oružarski zanat je izučio u Nemačkoj. U vrtlogu Prvog svetskog rata, našao se u Rusiji i bio je premeštan iz mesta u mesto, da bi se konačno ustalio na Krimu. Tu se oženio Ruskinjom Klaudijom, koja mu je rodila dva sina: Valentina i Đorđa.
Kada je došao u Bečej, te 1936. godine, godinu dana je posmatran kao mogući sovjetsko-komunistički špijun. Dozvolu za rad je dobio sledeće godine i tada je počeo da se bavi puškarsko-oružarskim zanatom. Ozbiljan, predan poslu i precizan, on je ubrzo postao omiljen kod bečejskih lovaca, a vremenom poznat i u celoj Vojvodini. Takvom majstoru, jedina prava konkurencija u Vojvodini onog vremena bio je Filip Grišt iz Vrbasa. Da li zbog discipline i odgovornosti stečene u Nemačkoj, ili nečeg drugog, tek bio je veoma strog. Znao je on da na „dijagnoze“ mušterija šta njihovoj pušci fali, odgovori: „To ja znam šta nije dobro, a ne ti, tvoje je da dođeš tada i tada, i da poneseš toliko i toliko novaca“. Doneto oružje je pregledavao detaljno i otklanjao nedostatke za koje korisnik nije možda ni znao. Kao puškar-oružar popravljao je mehanizme pušaka, vršio bromiranje, davao sjaj i pravio kundake. Radio je i pištolje i koltove, kad ih je bilo. Čovek koji je bio toliko privržen oružju, nije mogao a da se ne bavi lovom. Još je na Krimu postao strastveni lovac, a lovom je nastavio da se bavi i u Bečeju.
Njegov sin i naslednik Đorđe rođen je na Krimu, 1922. godine. Na njegovo opredeljenje da nastavi sa puškarsko-oružarskim zanatom uticala je ljubav prema oružju, stečena na Krimu dok je zajedno sa ocem išao u lov. Ali takođe i tradicionalna, ali ne i uvek dosledna, stara izreka: „Zanat prelazi sa oca na sina“. U početku je od oca dobijao zadatak da radi jednostavnije poslove, a kasnije sve složenije i složenije. U vaspitne mere njegovog oca spadao je i šamar. Kada ne bi uradio nešto dobro, on bi dobio šamar, a kada bi uradio nešto tri puta perfektno, on je opet dobijao šamar. Očevo obrazloženje ovih čudnih mera je bilo da se tako bolje zapamti šta je loše, a šta je jako dobro.
Kako to obično biva, vremenom je sin prevazišao oca. Đorđe je postao izvrstan majstor, a krasila su ga stručnost, preciznost i odgovornost. Držeći se one stare izreke: „Ko voli posao, on ga radi polako, a ko ga se boji, obavlja ga brzo“, Đorđe nikada nije žurio i radio je polako i temeljno. Pušku ili drugo oružje bi posle rasklapanja čistio, potom detaljno pregledao, otklanjao moguće kvarove na delovima ili pravio nove, uz pomoć svojih nemačkih mašina. U radionici nije bilo sata, tako da je često, usredsređen na posao, radio do duboko u noć.
Godine rada su donele rezultate: znala ga je cela poratna Jugoslavija kao vrhunskog puškara, od lovaca pa sve do vojnika bivše JNA. Neretko se dešavalo da mu iz susednih zemalja donose puške na popravku. O njegovom umeću govori podatak da mu je i Tito slao svoju lovačku pušku na popravku, uz obavezno: „Pozdravite Rusa Đorđa“. Poznato je da je Đorđe par puta bio u lovu zajedno sa Titom.
Kao što je već navedeno, Đorđe Jezdić je bio strastveni lovac. Staložen, orlovskog vida i sigurne ruke, odnosio je prva mesta na bezbrojnim takmičenjima. Pet puta je bio prvak Jugoslavije u gađanju glinenih golubova. Cela njegova soba je bila prekrivena medaljama, plaketama, peharima i pohvalama donetih sa takmičenja u streljaštvu, ali i zbog doprinosa lovačkom sportu. Dok je bio mlađi, redovno je išao u lov na vukove na Prokletijama.
Đorđe Jezdić je i danas još uvek vitalan i živahnih očiju, mada mu je 87. godina. Popravi majstor Jezdić još po neku pušku.
U njegovom domu se, na jednoj bronzanoj ploči, nalazi ugraviran moto: „I puška ima dušu“.

Nazad